plava strana neba i ja
Svi ti kosmari od snova. Sva ta budjenja u graskama znoja. Svi ti strahovi koji su izazvali aritmiju srca. Sve te neprospavane noci. Sve te suze koje je jastuk verno sacuvao. Sve te crne noci u kojima sam bila slaba. Ta tamna strana koja nam pruza lazno utociste i mudro krije svetliju stranu naseg zivota. I gde se nekako izmedju ta dva pojavljuje "neka" nasa ocekivana jacina. Polako tonuci u ponor, zarobljenog tela, uma, duse, potpuno sam bila okruzena crno-belim svetom depresije. Sva ta tisina koja para usi. Svo to moje bezanje od realnosti, od pomoci. Mislila sam da mogu sama da se izborim i da su lekovi magicni. Svi "alati" koji su mi bili ponudjeni da pomognem sebi, odbijala sam. I tonula sam. Padala sve dublje i sve vise bezala. Prasak snaznog udara o dno provalije, mrak. Otvaram oci, razgledam sobu, poznato okruzenje. Misli pocinju munjevito da vracaju scenario koji se desio. Alkohol i pokusaj suicida. Sevnu jak dusevni bol i nemi osecaj krivice. Sta sam to priredila svojoj deci, deci koja su me spasila od istog. Tuga prozima svaku celiju moga tela. Gledam oko sebe, sama sam. Olaksanje. Nisam morala skrivati sramotu koju sam tada osetila i nosila. U potrazi za svetlom, razgrcem zavese. Sunce je pocelo polako, lenjo da se radja. Nezno se pruzalo ka horizontu gde ce biti dok ne kucne cas da polako utihne i svojom svetloscu obasja drugu stranu nase planete. Tihi uzdah, vise kao jecaj. Sunce i radjanje i svo to prostranstvo iza. I sav taj prostor sto nas deli a koji nas spaja. Sva ta plava strana neba i ja.
TP
(#)
Ogrnuvsi ruksak snova, krenula sam putem boja zivota. Moj koristeni ruksak brizno je zbrinuo moje pomalo plasljive snove. I nije bitno da li je koristen ili novi, oba podjednako mogu da ponesu iste zelje, nadanja. Ponesu bezbroj pustolovina koje je jedna verna olovka prenela na papir. Korak je nacinjen, polako zatvaram jedna po jedna vrata bola, kojih je bilo mnogo u mom svetu depresije. Odlucno zatvaram, ne osvrcem se. Sloboda. Ta dugo prizeljkivana sloboda od okova depresije. Okova tuge, grize savesti, ocaja, bola. Polako otpustam jedno po jedno. I sve se lakse dise. Osetim u grudima svoje otkucaje srca. Ziva sam. Spasena sam. Polako, nesigurno ustajem. Iz fetus polozaja koji je bolom nacinjen, polako pocinjem da se uspravljam. Isparavljam ledja, ramena, podizem pogled. Jedna sigurna ruka stoji ispred mene i strpljivo ceka da je dohvatim, da me uzme za ruku i povede. Taj siguran pogled, tiha topla rec i pruzena ruka. Nesebicna dusa, prepuna razumevanja. Prvi put osetim vrednost svog postojanja. Verujes u mene. To si mi pokazao. Ucis me da i ja verujem sebi. To uopste nece biti tesko, a da li znas zasto? Zato sto ja verujem tebi. Znaj da moj ruksak nosi jednu skrivenu pahulju, koja se nikad istopiti ne moze. Zvuci cudno, neobicno, nestvarno. Razumem te. Jednog dana, kad bude pravi momenat, otkricu ti tajnu, Tajne Pahulje. A do tada plovicemo po bojama zivota koje dolaze posle crno-belog sveta depresije.
TP
(#)Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem. (#)
