plava strana neba i ja
Ogrnuvsi ruksak snova, krenula sam putem boja zivota. Moj koristeni ruksak brizno je zbrinuo moje pomalo plasljive snove. I nije bitno da li je koristen ili novi, oba podjednako mogu da ponesu iste zelje, nadanja. Ponesu bezbroj pustolovina koje je jedna verna olovka prenela na papir. Korak je nacinjen, polako zatvaram jedna po jedna vrata bola, kojih je bilo mnogo u mom svetu depresije. Odlucno zatvaram, ne osvrcem se. Sloboda. Ta dugo prizeljkivana sloboda od okova depresije. Okova tuge, grize savesti, ocaja, bola. Polako otpustam jedno po jedno. I sve se lakse dise. Osetim u grudima svoje otkucaje srca. Ziva sam. Spasena sam. Polako, nesigurno ustajem. Iz fetus polozaja koji je bolom nacinjen, polako pocinjem da se uspravljam. Isparavljam ledja, ramena, podizem pogled. Jedna sigurna ruka stoji ispred mene i strpljivo ceka da je dohvatim, da me uzme za ruku i povede. Taj siguran pogled, tiha topla rec i pruzena ruka. Nesebicna dusa, prepuna razumevanja. Prvi put osetim vrednost svog postojanja. Verujes u mene. To si mi pokazao. Ucis me da i ja verujem sebi. To uopste nece biti tesko, a da li znas zasto? Zato sto ja verujem tebi. Znaj da moj ruksak nosi jednu skrivenu pahulju, koja se nikad istopiti ne moze. Zvuci cudno, neobicno, nestvarno. Razumem te. Jednog dana, kad bude pravi momenat, otkricu ti tajnu, Tajne Pahulje. A do tada plovicemo po bojama zivota koje dolaze posle crno-belog sveta depresije.
TP
(#)
