plava strana neba i ja
Svi ti kosmari od snova. Sva ta budjenja u graskama znoja. Svi ti strahovi koji su izazvali aritmiju srca. Sve te neprospavane noci. Sve te suze koje je jastuk verno sacuvao. Sve te crne noci u kojima sam bila slaba. Ta tamna strana koja nam pruza lazno utociste i mudro krije svetliju stranu naseg zivota. I gde se nekako izmedju ta dva pojavljuje "neka" nasa ocekivana jacina. Polako tonuci u ponor, zarobljenog tela, uma, duse, potpuno sam bila okruzena crno-belim svetom depresije. Sva ta tisina koja para usi. Svo to moje bezanje od realnosti, od pomoci. Mislila sam da mogu sama da se izborim i da su lekovi magicni. Svi "alati" koji su mi bili ponudjeni da pomognem sebi, odbijala sam. I tonula sam. Padala sve dublje i sve vise bezala. Prasak snaznog udara o dno provalije, mrak. Otvaram oci, razgledam sobu, poznato okruzenje. Misli pocinju munjevito da vracaju scenario koji se desio. Alkohol i pokusaj suicida. Sevnu jak dusevni bol i nemi osecaj krivice. Sta sam to priredila svojoj deci, deci koja su me spasila od istog. Tuga prozima svaku celiju moga tela. Gledam oko sebe, sama sam. Olaksanje. Nisam morala skrivati sramotu koju sam tada osetila i nosila. U potrazi za svetlom, razgrcem zavese. Sunce je pocelo polako, lenjo da se radja. Nezno se pruzalo ka horizontu gde ce biti dok ne kucne cas da polako utihne i svojom svetloscu obasja drugu stranu nase planete. Tihi uzdah, vise kao jecaj. Sunce i radjanje i svo to prostranstvo iza. I sav taj prostor sto nas deli a koji nas spaja. Sva ta plava strana neba i ja.
TP
(#)
